Što Je Zvuk?

Prije nego uopće krenemo pričati o tome na koje sve načine možemo mijenjati zvuk instrumenta koji sviramo, želim samo kratko pričati o par činjenica koje se tiču zvuka. Ovo nije lekcija iz fizike, ali svejedno ćemo se morati dotaknuti nekih konkretnih brojeva i zakona koji vrijede za elektromagnetske valove da bi shvatili kako se zvuk ponaša. 

Najjednostavnije rečeno, ono što mi kao vrsta čujemo su vibracije koje dolaze do naših slušnih organa. Sve u svemiru vibrira na neki način, a brzina te vibracije je nešto što izražavamo Hertzima, oznaka je veliko H, malo z, Hz. Zašto ova slova? Zato jer je Njemac Henrich Rudolf Hertz prvi dokazao postajanje elektro-magnetskih valova, a zvukovi su zapravo valovi, što se tiče fizičkih svojstava, pa eto…

Uglavnom, ono što zapravo mislimo kada kažemo da nešto ima frekvenciju od 440 Hz-a, kao npr. ova nota A ovdje na klaviru…to samo znači da taj zvuk kreira vibracije, tako što zatitra 440 puta u sekundi. Ili isti ton, samo oktavu više, u 880 Hz-a, ii 1660 Hz-a, još jednu oktavu više.

Ako su vam uši u perfektno zdravom stanju, trebali bi čuti frekvencije od 20 do 20,000 Hz-a, ili od 20 Hz-a do 20 kHz-a, pri čemu je kilo samo prefiks koji na grčkom znači 1000. Sve te vibracije koje čujemo putuju brzinom od 343 m/s, kada dolaze do našeg uha, udaraju u bubnjić koji prenese vibracije dalje i onda živci prenesu poruku do našeg mozga i onda napokon možemo reći ‘’ovaj snare je smeće’’.

Ali, da bi čuli nešto tako duboko, frekvenciju od 20 Hz-a morate imati audio sustav koji će vam to omogućiti. Većina studijskih slušalica danas ide i ispod ovog minimuma kojeg spominjem kao donju granicu ljudskog sluha, ali i debelo iznad, sve do 30-ak tisuća Hz-a. O tome zašto ovaj višak postoji, o psiho-akustičnim efektima i oversamplingu ćemo pričati neki drugi put. Čisto da dobijete perspektivu o tome koliko je sustav na kojem slušate bitan, ako uzmete mobitel, velike su šanse da taj zvučnik koji reproducira zvuk ne može ponuditi informacije ispod cca 800 Hz-a. 

Zadnje, ali ne i najmanje bitno, glasnoću zvuka mjerimo decibelima, sa oznakom malo d, veliko B, dB. Ako ste blizu raketnog motora aviona koji tek starta, velike su šanse da će vam popucati  bubnjići i da ćete trajno oštetiti svoj sluh, jer rad takvih motora proizvodi glasnoću od otprilike 150 dB. U usporedbi, ako dvoje trijeznih i taman glasnih ljudi priča, tu bi izmjerili oko 50 dB. 

Problem kod zvuka je da glasnoću izražavamo na logaritamskoj, a ne linearnoj skali. Bez da nas ubijem sa matematikom, svakih 10 dB više u glasnoći znači da je nešto dvostruko glasnije. Znači, razlika između 50 i 60 dB nije samo 10%, jer eto, ova skala ne ide do 100.

Što se tiče najglasnijih stvari ikad, dvije su se dogodile na planetu koje su sigurno išle preko 200 dB: prva je lansiranje rakete Saturn V, kad je NASA 1967. napravila glasnu feštu od 204 dB; druga je erupcija vulkana Krakatau u Indoneziji, doslovno je razorilo otok na pola, tsunami kasnije ubio oko 30,000 ljudi, ali to je bilo 1883. i ne znamo točno koliko glasno je bilo, ali je sigurno bilo p** k****!

— Ivan